Благоје Живковић

Благоје Живковић (1903  – 1983)

Рођен је у Гроцкој 1903. године. Основну школу учио је у Ратарима, код Смедеревске Паланке, гимназију у Београду, Учитељску школу у Великом Бечкереку (Зрењанину), Вршцу и Јагодини, а Филозофски факултет завршио је у Београду. Службовао је као учитељ и професор у Македонији, Босни и Србији.
У Ужицу је радио као професор књижевности у Учитељској школи и Гимназији. Према сећању старих Ужичана, његових ученика и колега, био је изванредан предавач. Поред педагошког бавио се и литерарним и истраживачким радом.
Приредио је за штампу „Ђердане“ Доброслава Ружића (1965), написао студију „Књижевни прилози у Годовичком зборнику“ („Зборник за историју књижевности САНУ“, 1962), „Старо Ужице према необјављеној мемоарској грађи“ (1952), „Ослобођење Ужица 1805“ (1954) и „Предаја градова 1867. године у очима савременика“ (1967). У рукопису су му остала два необјављена дела, биографија Илије Гарашанина и Знамените Српкиње.
Објавио је три збирке песама: „Размрскани дани“ (1923), „Трагови“ (1930) и „Песме“ (1969). Заступљен је у „Антологији најновије лирике“ Симе Пандуровића.
Објављивао је своје прилоге у преко двадесет листова и часописа: „Мисао“, „Недеља“, „Преглед“, „Књижевност“, „Просветни преглед“, „Архивист“, „Архивски преглед“, „Ужички зборник“, „Ужички одјек“, „Победа“, „Вести“ и др.
Посебно се истакао око организације тек формираног Архивског средишта у Титовом Ужицу 1948. године.  Професор Благоје Живковић почео је тај рад са једним столом и једном свеском  – деловодник с тридесет и једним заведеним актом. Од тада, проводио је сваки слободан сат на терену обилазећи беспућа ужичког округа да би сакупио оно што је остало од развлачене и немилице уништаване архивске грађе, добијао на поклон или откупљивао старе и ретке књиге и архивску грађу и борио се за простор на ком ће сместити ово културно благо.
Желећи да се што боље оспособи за овај посао 1952. године уписао се као полазник течаја за архивисте, првог који је Државна архива у Београду организовала, а потом шаље и млађе настојећи да Историјском архиву обезбеди стручни кадар.
Пуних десет година Живковић је стрпљиво, зналачки трагао, сакупљао прве документе, записивао, регистровао и објављивао драгоцене трагове прошлости. Први фондови и прве збирке у ужичком архиву и први стручни кораци на обради тих фондова непосредно су дело Благоја Живковића.
Иако није био Ужичанин по пореклу, трудио се да што боље упозна прошлост и знамените људе овога краја. Његовом заслугом на једном од најлепших шеталишта Ужичана постављена је спомен  – биста Милутина Ускоковића.
Професионалну службу завршио је у Београду као професор Хемијско  – технолошке школе, где је 1961. године пензионисан.
Умро је у Београду 27. августа 1983. године где је и сахрањен.
У знак сећања на овог знаменитог архивског радника и бриљатног интелектуалца, у холу Архива, постављена је његова биста, рад академског вајара Ужичанина, Милaна Верговића. Бисту су  поклониле кћерке Благоја Живковића Живке Мелентијевић и Оливере Суботић.