У Историјском архиву Ужице представљена је књига рукописа др Рада Познановића „Нека остане записано“ – грађа за једну биографију, која се налази у Збирци рукописа Историјског архива Ужице. Књигу су приредили др Александра Бјелић, др Александар В. Савић и мср Александра Прокић. Обим рукописа је 231 страна, формата 21х30 центиметара, куцан је на писаћој машини и укоричен. На неколико места, између машинописа уденути су листови исписани рукописом, плавим или црним мастилом, штампаним словима (што је назначено у тексту аутобиографије у фуснотама).
Приређивањем за штампу овог рукописа, приређивачи су настојали да остану верни рукописном предлошку. Измене се тичу само оних делова који су усаглашени са актуелном правописном нормом.
Аутор је у овој обимној и веома садржајној биографији обухватио период од свог рођења до завршетка свог радног века. Он исцрпно описује своје детињство, школовање, лечење, тешке године рата и окупације, почетак бављења својим учитељским позивом и бројне тешкоће на које је наишао током своје учитељске каријере, неразумевање средине, политичке сплетке и ситне људске пакости. Као учитељ, дао је велики допринос описмењивању становништва, посебно у руралним сеоским срединама.
Током своје учитељске каријере подстицао је развој аматеризма, окупљао сеоско становништво, а посебно омладину на бројним културним манифестацијама. Годинама је радио у културном аматеризму у Ужицу и ужичком крају, а своја искуства сабрао је и објавно у у књизи Педесет година аматеризма у култури Ужица и околине (1945-1995).
развоју музичкофолклорне традиције ужичког краја и околине у периоду између и након два светска рата сазнајемо много у овој аутобиографији др Рада Познановића. Поред текстова које је Познановић објавио у бројним часописима, зборницима и књигама, публикација његовог рукописа „Нека остане записано“ – грађа за једну биографију представља значајан архивски извор ретких података о развоју народне традиције и културе златиборског краја.
Иако по занимању учитељ, а касније и доктор етнологије, Раде Познановић је био активан учесник у развоју културног аматеризма града Ужица и околине. Кроз вишедеценијски рад уско је сарађивао са оближњим сеоским певачким групама, тамбурашким и трубачким оркестрима које је припремао и водио на регионалне и међународне смотре фолклора, саборе народног стваралаштва, такмичења, концерте и ТВ емисије. Поред примењене етномузикологије, Познановић се бавио свирањем на неколико инструмената од којих посебно издваја тамбуру прим са којом је наступао како у мањим самосталним саставима на локалним свадбама, вашарима, тако и у оквирима оркестара при културно-уметничким друштвима из Ариља и Ужица.
Са етномузиколошког становишта значајни су веома минуциозни подаци које Познановић бележи у свом рукопису, а односе се на инструменталну праксу пре и након Другог светског рата у Ужицу и околини. Посебан сегмент који привлачи етномузиколошку пажњу у рукопису представља детаљан опис извођача, места на којима су наступали, попис инструментаријума и начина Познановићевог педагошког рада са трубачима и тамбурашима који су деловали како у оквиру културно-уметничких друштава, тако и самостално.
Такође, Познановићева наклоност према прикупљању музичкофолклорне грађе, о којој је писао и у свом докторском раду, оставиће велики траг у очувању нематеријалног културног наслеђа Србије.
Важно је напоменути да је Раде Познановић током свог рада у организовању и реализацији аматерског културног живота, поред оснивања кутлурно-уметничких друштва, сеоских изворних група, дао свој допринос и на реализацији ТВ емисија „Знање-имање“ и снимању два филма: Титово Ужице и Народне игре ужичког краја. Према сопственом сведочењу, учествовао је у приређивању разних позоришних комада у 29 поставе, а 359 пута појавио се на „позоришним даскама“.
Аутор у својој биографији такође бележи, свој професионални пут од сеоског учитеља, васпитача, директора Архива, рада у Педагошком заводу, до професора на Педагошкој акладемији, новинара у листу Вести итд. Његови чланци објављени у листу Вести, где је једно време радио, били су веома запажени и читани. Посебно треба истаћи прилоге из историје и етнологије које је писао на основу истраживања у архивској грађи и теренском сакупљању података.
Изузетно је важан и његов рад у погледу сакупљања фолклорне грађе на који га је подстакао Осми конгрес Савеза фолклориста Југославије који је одржан у Ужицу 1961. године. Како и сам наводи у рукопису, тај сакупљачки рад резултирао је писањем његове докторске дисертације, али и вредном фолклористичком грађом коју је оставио иза себе, сабраном у „32 књиге сакупљених записа и 71 књигом монографске грађе“.
Поједини партијски руководиоци, како и сам наводи у овој аутобиографији, имали су према Познановићу извесне резерве и дозу неповерења, иако је он њима идеолошки припадао. Као разлог, биле су приче о његовом наводном учешћу са оркестром на појединим скуповима, где су били присутни и припадници четничког покрета. Међутим, и поред низа препрека које су се повремено појављивале у његовом професионалном и јавном животу, Раде Познановић је показао да је човек јаког духа и да не одустаје од својих планова. Готово током целог свог живота усавршавао се и образовао у разним областима и вештинама.
Као резултат вишедеценијског рада у просвети, култури и аматеризму, добио је бројне награде и признања. Колеге из Историјског архива одужиле су му се организовањем омажа и именовањем читаонице Чика Радова читаоница.
Из садашње призме, велику захвалност дугујемо господину др Раду Познановићу који је кроз свој вишеструки ангажман, у време недовољне друштвено-политичке свести о очувању сеоске и градске народне традиције, дао свеобухватан и немерљив допринос показујући несебичну љубав према локалној музичкој и фолклорној баштини.