Министарство просвете НР Србије, својим расписом, ставило је у надлежност свим среским и градским народним одборима да приступе прикупљању података о архивама у циљу њиховог обезбеђивања . Неколико дана по оснивању Архивског средишта у Титовом Ужицу, Министарство просвете НР Србије именовало је 24. априла 1948. првог руководиоца ове установе, „као органа Државне архиве НР Србије“, Предрага Гордића, професора историје у Ужичкој гимназији.
Архив је 1960. постао самостална буџетска установа, а 25. јануара године Окружни привредни суд у Ужицу донео је решење да се ова установа упише у регистар као институција која обавља културно-просветну и научну делатност, а да права и обавезе оснивача врши Скупштина општине Титово Ужице.
Од оснивања Архивског средишта, априла 1948. године, било је више покушаја да се нађе одговарајући простор за смештај. Најпре је добијена једна канцеларија у тадашњем Окружном одбору, затим је коришћен простор у Музеју устанка 1941, а касније и Задужбина проте Гаврила Поповића. У међувремену повећала се количина архивске грађе, па је Архив добио на коришћење једну учионицу у ОШ „Душан Јерковић“. Историјски архив је пресељен, 1959. године, у зграду познату као „Ђенића кафана“, да би у јануару 1967. године био пресељен у северно крило Скупштине општине Ужице, где је остао до октобра 2009. године.
Градња нове зграде Архива започета је 24. фебруара 1997. године наместу старог млина на Ракијској пијаци.4 Зграда је подигнута и укровљена године. Услед недостатка финансијских средстава, дугогодишњих санкција и бомбардовања Србије (1999), градња је прекинута. У току 2003. године настављени су послови на довршавању зграде Архива.
Након 14 година, 2009. године, завршена је нова зграда Историјскогархива. У зграду је уложено око 1100.000 евра. Највише средстава издвојило је Министарство културе Републике Србије (око 60%), Град Ужице (33%), а део средстава и општине Ариље, Бајина Башта, Косјерић, Пожега, Ивањица и Чајетина.